Гдје су нестали студенти? Имамо ли разлога за бригу?

Гдје су нестали студенти? Имамо ли разлога за бригу?

Mањак студената на Универзитету у Бањој Луци забринуо je све декане на скоро свим факултетима у граду на Врбасу. Објава другог уписног рока, мањак пријављених студената, резултирало је енормном овогодишњом непопуњеношћу капацитета. 

Иако је ове године Влада Републике Српске донијела одлуку да се на бањалучки универзитет упише 557 студената мање него прошле године, и након другог уписног рока остаће још око 1.300 мјеста слободно, што имплицира да ће Универзитет ове школске године остати полупразан.

Упркос горе наведеној чињеници, убрзо стиже сигнификантна вијест да ће од нове академске године Универзитети у Бањалуци и Источном Сарајеву запослити 81 новог асистента, за што је Влада и Народна скупштина Републике Српске издвојила 300.000 КМ за преосталу годину, а за надолазећу 2019. годину око  2,2 милиона КМ.

Све ово звучи као врло озбиљна високошколска политика и инвестирање у високо образовање. Но, гдје ли су студенти и да ли је наведени потез оправдан или је наведена вијест позадина нечега сасвим другог?

 

Мањак студената – резултат фактора

Неспорна је чињеница да један од фактора који је резултирао мањком студената јесте неусклађеност са тржиштем рада, јер није видљио (у довољној мјери) покретање студијских програма и унапрјеђење постојећих (непостојање у довољној мјери праксе).

Други фактор је демографски пад. Миграције и пад наталитета из године у године узимају данак те се очитује кроз број уписаних ђака у прве разреде, којих је чак по први пут ове године испод 10.000. Дâ се примјетити да се смањује број ученика и у вишим разредима – но у Влади РС и даље не пале аларм!

Трећи фактор је нелојална конкуренција једног дијела приватних факултета. Како истичу наши саговорници на појединим приватним високошколским установама нису јасно назначени почетак и крај уписних рокова, постојање критерија, а посебно је занимљив степен пролазности који је неријетко 100 посто.

Четврти фактор је нередовно спровођење наставе, од стране ангажовања професора из нама сусједних држава, који предавања изводе уријетко (често једном до два пута у семестру). Иако је све факултете обишла вијест да предност у запошљавању имају наши кадрови, над гостујућим професорима, и даље је та вијест остала само информативна  – непримјењива за катедром. Да ли је то квалитет наставе коју очекује сваки студент, да ли је могуће да спорадично гостујући професори и професори који изводе наставу изнад норматива буду потпуно посвећени студенту, способни за рад и праксу, тачније да буду у цјелости доступни студенту у давању знања?

Посљедњи и веома значајан фактор јесте „упис на факултет – карта за Европу“. Иако је познат број новоуписаних студената на Универзитету у Бањој Луци, сама чињеница да је неко испунио услове за упис не значи и да ће остати као студент. Јасно је да је уписница на факултет најлакша улазница младој особи за велика тржишта, што могу пронаћи једино изван граница Босне и Херцеговине, што доводи до негативног исхода за саму државу.

Но, да се вратимо…Иако изложени фактори представљају могуће разлоге мањка уписаних студената на факултетима, гласно постављамо питање у чему је оправданост запошљавања  оволико великог броја асистената, не спорадично, већ групно, у кластеру? Гдје се изгубило систематско запошљавање?

Јавност треба да буде упућена да Универзитети у Бањој Луци и Источном Сарајеву нису остали без асистената „преко ноћи“, већ су претходни асистенти, уназад десет година постали професори (или доценти). Додуше незнатан број. С друге стране доста вјеродостојнија слика функционисања универзитета јесте непостојање смјене генерације, која сама по себи не мора бити ни позитивна, ни негативна, али је неопходна због природног процеса – искусни и заслужни одлазе, „нове наде“ долазе.  Што резултира да се сви запитамо да ли ће наведени универзитети бити подмлађени тако што ће се број запослених једноставно повећати за 81  младог академског човјека?

Такође, обезбијеђен је буџет до краја 2018. године, но да ли ће обећани буџет за 2019. годину бити  остварив? Млади асистенти, међу којима сигурно има и велики број зналаца и талената биће примљен на четири године уз финансирање које је осигурано само за пола године (можда за наредну 2019. годину). Шта се дешава након тих пола године (једне године) не зна се, али јасно је да  их неко мора плаћати?

Пред овим људима је и наредни изазов  да би остали на факултету а то је докторски студиј који морају сами платити, а његова цијена је око 10.000 -15.000 КМ, па ће се врло брзо десити да ће ти млади људи који су награђени послом на универзитету, касирати том универзитету око 1 милион марака.

Да ли је то подстицај државе, стратегија да млади не одлазе  – запослити аистенте? И даље, одговор је не! Док тај млади човјек, најбољи студент, покушава организовати свој живот достојан академског човјека уз плату асистента, са жељом да купи ауто, подигне кредит за стан, формира породицу и додатно се задужити за тих 10.000-15.000 КМ, за то вријеме просјечан ижењер машинства, електротехнике, љекар, стоматолог, умјетник, неће добити овакву помоћ државе те ће се опредијелити за учење њемачког језика који му омогућава равноправан приступ њемачком тржишту рада са минималним платама од 2.400 еура па навише, уз све угодности живота које са собом носи једно развијено друштво.

Као што се из до сада реченог могло закључити, јасно је да не постоји  развојна стратегија. Јер да постоји, прочитали бисмо који се резултати очекују од овог запошљавања, који ће резултати бити за четири године. Шта би могао бити овај потез Владе којег не прати анализа ефеката. Само изборно обећање?

И опет се враћамо на почетак приче… Гдје су нестали студенти?  Имамо ли разлога за бригу?

 

 

                                                                                                    Савјет за образовање „Покрета Боље“

Leave a comment